Zdravstvo
Zdravstvena zaštita, pravo svakog građanina – program Lige Socijaldemokrata Vojvodine
Sistemi zdravstvene zaštite u ekonomski razvijenim, demokratskim, građansko-socijalnim društvima Svaka država je dužna da vodi računa i brine o zdravstvenom stanju svog stanovništva. Zato je njen zadatak da obezbedi zdravstvenu zaštitu svojih građana, na što višem nivou,a prema ekonomskim mogućnostima (nacionalnom dohotku). Ovo podrazumeva i cilj da se što veći procenat stanovništva obuhvati pravom na besplatno korišćenje određenog broja prava iz zdravstvene zaštite.
Odmah po završetku Drugog svetskog rata, celokupno stanovništvo država u kojima se formirao socijalistički sistem, bilo je obuhvaćeno pravom na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Takav je bio slučaj i sa našom zemljom. Među ostalim zemljama Evrope, Engleska je prva 1948. godine uvela sistem koji je obuhvatio celokupno stanovništvo, a podrazumeva pravo na besplatnu dravstvenu zaštitu „Nacionalna zdravstvena služba“. Po njemu celokupno stanovništvo Engleske koristi besplatno određeni broj datih prava u okviru sistema zdravstvene zaštite zemlje. Kasnije su sve zemlje zapadne Evrope postepeno uvodile sistem zdravstvene zaštite. Danas je u Engleskoj i Italiji celokupno stanovništvo obuhvaćeno besplatnom zdravstvenom zaštitom, tj. sistemom „Nacionalne zdravstvene službe“. Ovo se finansira putem ubiranja poreza. Obuhvaćenost stanovništva besplatnom zdravstvenom zaštitom, iznosi u Francuskoj 95%, Nemačkoj 85%, Švajcarskoj 98%, Belgiji 95%, Grčkoj 95% i paniji 95%. U ovim zemljama finansiranje besplatne zdravstvene zaštite vrši se kroz sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja, koje je obavezno za sve zaposlene, a plaćaju ga pojedinci i poslodavci (ono se zasniva na principu uzajamnosti i solidarnosti) ili kombinacijom obaveznog i dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
U pomenutim zemljama i pored postojanja besplatne zdravstvene zaštite za celokupno stanovništvo (Engleska, Italija) ili skoro celokupno (Francuska, Nemačka, Belgija, Grčka, Španija), koja se sprovodi kroz državne ustanove ili putem ugovora s privatnim zdravstvenim ustanovama, postoji i privatna lekarska praksa kao sastavni deo sistema zdravstvene zaštite. Zdravstvena služba je organizovana tako da punu cenu usluga u privatnoj praksi (izuzev u primarnoj zaštiti), plaća sam korisnik ili njegovo dopunsko (dobrovoljno) osiguranje. Ovo predstavlja dodatni izvor sredstava za finansiranje zdravstvene zaštite.
Na osnovu iznetog može se videti da su ekonomski dobro razvijene i srednje razvijene zemlje Evrope celokupnom ili u 95% slučajeva svom stanovništvu obezbedili, određeni obim, besplatne zdravstvene zaštite. Upravo ovaj vid brige o bolesnom stanovništvu izraz je stepena razvijenosti demokratskog, građansko-socijalnog društva i ekonomske moći države – onakvoj kakvoj LSV i teži.
Stanje Zdravstva u našoj zemlji i predlozi LSV za rešavanje
U našoj zemlji od 1945. godine preko 90% stanovništva bilo je obuhvaćeno besplatnom zdravstvenom zaštitom. Poslednjih 20 godina celokupno stanovništvo, u nas, obuhvaćeno je besplatnom zdravstvenom zaštitom. Ovo se finansira kroz sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja zaposlenih u državnom i društvenom sektoru, zemljoradnika, privatnika i zaposlenih u privatnom sektoru. Iz budžeta se odvaja minimalno (oko 1,5% od sredstava kojima se finansira zdravstvo).
Finansiranje zdravstvene zaštite treba da bude organizovano po principu individualnog osiguranja gde osnovnu premiju osiguranja uplaćuje poslodavac, a sve dalje snosi osiguranik. To omogućuje platne razrede i izbor nivoa zdravstvene usluge pri čemu osiguravajuće kompanijemogu povećati visinu osnovne premije za osiguranike koji se bave rizičnim zanimanjima ili zloupotrebljuju zdravstveno osiguranje.
Ukidanje besplatne zdravstvene zaštite predstavljalo bi korak nazad u organizovanju demokratskog, građansko-socijalnog i ekonomski razvijenog društva (države). U ovom teškom ekonomskom trenutku u kome se nalazi naša zemlja možemo samo govoriti o usklađivanju obima prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu sa sadašnjim ekonomskim mogućnostima države (nacionalni dohodak). Takođe, mora se pokušati da se pronađu dodatna sredstva za finansiranje zdravstvene zaštite. Ta sredstva mogu biti i: dodatni porez (dodatni dinar) za sve ono što povećava broj obolelih (alkohol, duvan, ekološki zagađivači), veće učešće sredstava iz budžeta (da sa pokrije ono to u zdravstvu treba da finansira država iz budžeta, sto do sada nije bio slučaj), uvođenje dodatnog (dobrovoljnog) osiguranja u zdravstvu (za plaćanje van standardnih usluga), uvođenje privatne lekarske prakse – kao integralni deo – u sistem zdravstvene zaštite i organizaciju dravstvene službe (kao u evropskim zemljama, gde to predstavlja izvor dodatnih sredstava za zdravstvenu zaštitu). Takođe je važno smanjivanje potrošnje u zdravstvu racionalnijim korišćenjem postojećih sredstava. Zato je potrebno napraviti standarde za svaku uslugu u zdravstvu (dijagnostičke metode, vrsta potrebne opreme za te metode, nivo potrebnih kadrova, potrošni materijal i drugo), koji bi obezbeđivali kvalitet usluge, a vodili ka racionalnoj potrošnji. Tada bi sve što osiguranik zahteva van standarda tih usluga morao sam da plati ili da se sredstva obezbede putem dopunskog osiguranja.
Deca su od rođenja do okončanja školovanja, a najkasnije do 26. godine oslobođena plaćanja svih zdravstvenih usluga. Takođe potpuno besplatne zdravstvene usluge predviđene su i za trudnice (i dve godine nakon porođaja) i za obolele od teških zaraznih, malignih, psihičkih i šećerne bolesti, kao i za ratne i mirnodopske invalide. Potpunu besplatnu zdravstvenu zaštitu imaju i dobrovoljni davaoci organa i krvi.
Visoki stepen nezaposlenosti je danas u Vojvodini veliki problem. Smatramo da svi nezaposleni imaju pravo na nadoknadu za vreme traženja posla kao i na osnovno zdravstveno i penzijsko osiguranje.
Penziono osiguranje treba kao i zdravstveno da bude organizovano po individualnom principu gde osnovnu premiju osiguranja uplaćuje poslodavac, a posebnu svaki građanin po izboru, čime svaki osiguranik ima izbor penzije koju će dobijati po okončanju radnog veka. U slučaju smrti osiguranika za vreme njegovog radnog veka naslednici imaju mogućnost odlučivanja o do tada uplaćivanim sredstvima.
Socijalnom politikom treba da se bave za to registrovane organizacije uz pomoć lokalnih organa vlasti, prvenstveno u domenu stambenih problema. Taj problem treba reavati na nivou sreza zbog činjenice da u gradovima vlada nestašica, a na vojvođanskim selima višak stambenog prostora. Organizacije socijalnog i humanitarnog karaktera se finansiraju odd poreza, organizacijom dobrotvornih akcija i državnih dotacija koje se dobijaju na konkursima.
Radi kontrole stručnog rada,a samim tim zaštite lekara i pacijenata predlažemo osnivanje Lekarske komore. Ona bi bila nadležna i kontrolisala bi rad i državnih i privatnih zdravstvenih ustanova.
Primarna zdravstvena zaštita svih građana
Lekara opšte prakse u domovima zdravlja i samostalnim ambulantama, treba preorijentisati i pretvoriti u porodičnog lekara koji bi postao osnovni stub sprovođenja primarne zdravstvene zaštite, a i celokupnog sistema zdravstvene zaštite. Prednosti su mnoge, kako za samog osiguranika tako i za sprovođenje celokupne zdravstvene zaštite (zdravstveno prosvećivanje, rad na prevenciji, pružanju manjih specijalističkih usluga, poznavanje predispozicije porodice za određenu bolest, približavanje lekara osiguraniku, veća zainteresovanost lekara za svoje osiguranike i dr.)
Gotovo sve evropske zemlje smatraju porodičnog lekara (lekara primarne dravstvene zaštite) „Čuvarem ulaza u sistem“, odnosno prolaza na viši nivo zdravstvene zaštite (sekundarni i tercijarni), što doprinosi racionalnijem korišćenju sredstava zdravstva.
Plaćanje bi bilo paušalno za svakog osiguranika. Tako bi porodični lekar finansijski zavisio od broja , kod njega prijavljenih osiguranika. To bi ga podsticalo na bolji stručni rad i veću brigu o svojim osiguranicima, jer bi direktno uticalo na broj osiguranika koji će biti kod njega. U porodične lekare, pored lekara opšte prakse iz državnih ustanova, treba uključiti sve privatne lekare opte prakse, kao i sve nezaposlene završene lekare, koji žele da prihvate ovaj posao u mestima gde nema takvih lekara, a potrebni su (sela sa određenim brojem stanovnika, sela gde postoje zdravstvene stanice bez stalnog lekara i dr.).
Fond dravstvenog obaveznog osiguranja bi sklapao ugovor pod istim uslovima s porodičnim lekarima (opšte prakse) koji su u državnij službi i koji su privatnici. Pošto bi se plaćanje vrilo paušalno (iznos za godinu dana, po osiguraniku) ovakav način uključivanja privatnih lekara ne bi dodatno opteretio Fond. Doprineo bi konkurenciji između porodičnih lekara, što bi uticalo da se pružaju usluge boljeg kvaliteta (rad na prevenciji), doprinelo bi boljem odnosu prema osiguraniku i racionalnijem korišćenju sredstava za zdravstvenu zaštitu dobijenih za svoje osiguranike.
Sekundarna zdravstvena zaštita
Specijalistička ambulantno-poliklinička služba bila bi organizovana u državnim ustanovama (DNZ, samostalne specijalističke poliklinike u okviru stacionarnih ustanova) i kao privatna specijalistička lekarska praksa. Sve pružene standardne usluge u okviru specijalističke službe u državnim ustanovama bile bi besplatne za osiguranike (plaća Fond obaveznog osiguranja), dok bi van standardne usluge plaćao sam korisnik ili njegovo dopunsko osiguranje.
Privatna specijalistička lekarska praksa bila bi organizovana u posebnim ordinacijama ili poliklinikama, gde bi radili lekari specijalisti isključivo privatnici. Pored njih, lekari određenog stručnog nivoa (profesori, docenti, primarijusi i dr.), koji rade u državnim ustanovama, dobili bi pravo da se bave privatnm praksom van redovnog radnog vremena. Oni koji bi ovu praksu obavljali u svojim posebnim ordinacijama (van ustanove u kojoj rade) ili u ordinacijama državnih ustanova u kojima rade (u vreme kada su te ordinacije slobodne). Uslučaju kada rade u prostorijama državnih ustanova, morali bi da plate toj ustanovi za korišćenje prostora i opreme. Pružene zdravstvene usluge u specijalističkoj privatnoj praksi plaćali bi sami korisnici ili njihovo dopunsko osiguranjje (ne iz Fonda obaveznog osiguranja). Sve dijagnostičke usluge za bolesnike iz privatne specijalističke prakse smatrale bi se vanstandardnim, te bi ih državna ustanova naplaćivala od samog korisnika ili dopunskog osiguranja. Tako bi to predstavljalo dodatni izvor sredstava za tu ustanovu.
Tercijarna zdravstvena zaštita
Skoro sve stacionarne zdravstvene ustanove, naročito veliki sistemi, ostale bi u vlasništvu države, kao što je to u svim evropskim zemljama. Manji broj ovih ustanova (manje ustanove) bile bi vlasništvo privatnika, akcionara ili zadužbina.
U državnim stacionarnim ustanovama sve standardne usluge bile bi besplatne zza osiguranike (plaća Fond obaveznog osiguranja). Vanstandardne usluge kao: smeštaj, dijagnostičke metode, učešće visoko-stručnog kadra u dijagnostici i lečenju u ovim ustanovama plaćali bi sami korisnici ili dopunsko osiguranje.
Bolesnici bi imali pravo u državnim ustanovama da sami izaberu da li će koristiti samo neke vanstandardne usluge (brzina prijema, smeštaj, dijagnostičke metode, određeni nivo lekara van standarda), više njih ili sve u toku lečenja. Te usluge plaćaju sami korisnici ili dopunsko osiguranje.
Lekari specijalisti koji rade samo u privatnoj praksi sklapali bi posebne ugovore sa određenim stacionarnim ustanovama, za prijem, dijagnostiku i lečenje svojih bolesnika u toj ustanovi. Ti bolesnici bi koristili sve vanstandardne usluge, te bi ih u potpunosti plaćali ustanovi, sami ili iz dopunskog osiguranja. Ukoliko privatni lekar učestvuje u lečenju bolesnika (operiše) za vreme boravka u državnoj ustanovi, bolesnik bi platio direktno njemu usluge koje je on učinio, a sve ostale (operaciona sala, anestezija i dr.) direktno stacionarnoj ustanovi.
Kako je zdravstvu zbog stanja u kome se nalazi (ekonomsko, organizaciono i dr.) neophodna značajna reforma, to bi u okviru te reforme privatna lekarska praksa mogla da se u potpunosti inkorporira u sistem zdravstvene zaštite i organizaciju zdravstvene službe. To bi predstavljalo značajan doprinos boljoj organiovanosti i dopunski izvor finansijskih sredstava za zdravstvo.
Uvođenje prava na privatnu lekarsku praksu određenim kadrovima, koji rade u državnim ustanovama, sprečilo bi bilo kakvu mogućnost za davanje „plavih koverata“, jer bi sve vanstandardne usluge, pa i usluga lekara, bile plaćene javno prema određenom cenovniku. Lekaru bi pripao deo za njegov rad, dok bi ostale vanstandardne usluge naplatila ustanova.
Privatna lekarska i stomatološka praksa
Privatna lekarska praksa postojala je u našoj ezmlji pre Drugog svetskog rata i bila je uključena u sistem zdravstvene zaštite i organizaciju zdravstvene službe. Od 1945. godine postojala je privatna lekarska praksa koja je egzistirala ven sistema i organizacije zdravstvene zaštite sve do njenog ukidanja (oko 1950). Uvođenjem tržišne ekonomije u naš ekonomski sistem ponovo je uvedena privatna lekarska praksa, i to prvo za stomatologe (1988), a posle za lekare (1997).
Šta je danas sa privatnom lekarskom praksom u Srbiji i Vojvodini?
Na osnovu zakona o zdravstvenoj zzatiti Srbije, kojim je dato pravo na privatnu praksu, osnovano je oko 4000-5000 stomatoloških i medicinskih – lekarskih ordinacija i poliklinika. Pošto nisu doneta nikakva podakonska akta koja bi odradila mesto i ulogu privatne lekarske prakse u sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite, ona je ostala praktično van sistema, odnosno na njegovoj margini. To je uslovilo da se u nas privatna lekarska praksa ravijala i razvija stihijski, da se dozvole za rad i registracije vrše u privrednim odeljenjima opština, da je u mnogim pojedinostima u odnosu na bolesnika obespravljena (uput za bolnicu i dr.), da je način oporezivanja guši, da je onemogućeno povezivanje privatne prakse sa državnim ustanovama. Sve to i još mnogo drugih nerešenih problema, dovelo je do situacije da je privatna praksa u stagnaciji, čak i u opadanju. Tako se privatna lekarska praksa u nas razvila u paralelni sistem zdravstvene zaštite (pored državnog), o kome država mnogo ne brine, pa ga čak i onemogućava u razvoju. Upoređivanjem naše privatne prakse, s njenim mestom i ulogom u sistemu zdravstvene zaštite u evropskim zemljama, vidi se da u nas još ne postoji razumevanje za značaj privatne lekarske prakse uključene u potpunosti u celokupni sistem zdravstvene zaštite. Obrazloženje da bi uklapanje privatne prakse u sistem i organizaciju zdravstvene zaštite predstavljalo dodatno opterećenje za Fond obaveznog zdravstvenog osiguranja, koji nema dovoljno sredstava ni za postojeće državne ustanove, jeste bez osnova i naivno, jer u evropskim zemljama privatna praksa u okviru sistema zdravstvene zaštite predstavlja izvor dodatnih sredstava za zdravstvenu zaštitu.
Na koji način uklopiti privatnu lekarsku praksu u sistem i organizaciju zdravstvene zaštite u Srbiji i Vojvodini, na dobrobit našeg stanovništva radi poboljšavanja organizovanosti zdravstvene službe, a kao dodatni izvor sredstava za zdravstvo?
Smatramo da privatnu lekarsku praksu treba uvrstiti potpuno u celokupni sistem i organizaciju zdravstvene zaštite, kao integralni deo tog sistema. Treba je uključiti na svim nivoima zdravstvene zaštite (primarnom, sekundarnom i tercijarnom) na različiti način.
Uključivanje privatne lekarske prakse u naš sistem zdravstvene zaštite, ima za osnovu dugogodišnje iskustvo evropskih zemalja kojer pored besplatne zdravstvene zaštite za svoje stanovnike imaju i ovaj vid zdravstvenih usluga.
Natalitet u Vojvodini
Problem nataliteta naročito je izražen u Vojvodini gde već godinama postoji smanjeni priraštaj stanovništva. Smatramo da ovaj problem treba rešavati putem poreskih olakšica za porodice sa dvoje i više dece, visokim stepenom neonatalne brige, organizacijom predškolskih ustanova, snižavanjem poreza za dečije artikle, ali i zdravstvenim i penzionim osiguranjem majki domaćica. Ipak najvažniji preduslov za poboljšanje nataliteta je sigurno dobra ekonomska moć zemlje, sigurnost radnog mesta i mir u zemlji.
Usvojio Glavni odbor LSV,
Na XI sednici održanoj 5. marta 1999. godine
Ostalo u Program LSV
Komentari
Izrazite svoje misljenje...
Morate biti ulogovani za komenarisanje.
OO LSV Bački Petrovac
Opštinski Odbor Lige Socijaldemokrata Vojvodine
Kancelarija u Bačkom Petrovcu
Maršala Tita br.2
21470 Bački Petrovac
svakog Ponedeljka i Petka od 18 časova
posetite nas