Poljoprivreda – Agrarni Program Vojvodine
Poljoprivredni i Agrarni Program za Vojvodinu Lige Socijaldemokrata Vojvodine
Agrarni program, kao temelj ukupnog privrednog i ekonomskog razvoja Vojvodine i Srbije, od posebnog je značaja za Pokrajinu.
Kao zemlja u kojoj se gotovo polovina društvenog proizvoda stvara u poljoprivredi, odnosno u agroindustrijskom kompleksu, (što i nije odraz ukupne razvijenosti jedne zemlje), oslonac je za stvaranje ukupne stabilnosti. Po popisu iz 1991. godine ukupno poljoprivredno stanovništvo u Vojvodini beleži broj od 269 438, a od toga aktivno poljoprivredno stanovništvo čini 149 583 lica.
Na oko 1 585 000 hektara oraničnih površina, od čega je 1 049 000 hektara privatno, odvija se poljoprivredna proizvodnja u kojoj su najzastupljenije žitarice, na oko 58% i proizvodnja industrijskog bilja na oko 28% površina. Voćarsko-vinogradarska proizvodnja zasnovana je na oko 1% obradivih površina. U Vojvodini se godišnje može proizvesti oko 2 200 000 tona pšenice, 4 500 000 tona kukuruza, 4 000 000 tona šećerne repe, 350 000 tona suncokreta, oko 150 000 tona soje i oko 800 000 tona različitih vrsta povrća. Veoma je značajna proizvodnja semena koja podmiruju domaće potrebe, ali ima značajno mesto i na svetskom tržištu.
U vojvođanskim fabrikama prehrambene industrije se proizvodi oko 176 000 tona mesa, u mlekarama se prerađuje oko 200 000 000 litara mleka, proizvede se oko 130 000 tona sirovog ulja, oko 250 000 tona šećera i proizvede 400-500 000 tona pšeničnog brašna.
Proizvodnja mesa je, i pored velikih mogućnosti, mala.
INDUSTRIJA ZA PRERADU POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA
Raspoloživi resursi su veoma važna karakteristika kako za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda tako i za preradu.
Prehrambena industrija u Vojvodini je jedna od najstarijih grana industrije. Bogata sirovinska osnova, kao i zanačajna izdvajanja za razvoj prerađivačkih kapaciteta i razvoj i primenu nauke u ovoj oblasti, i praćenja dostignuća u svetu na području prehrambene tehnologije, dostignut je visok stepen razvoja prehrambene industrije, kako po obimu tako i po strukturi prerađivačkih kapaciteta.
Proizvodana orjentacija prehrambene industrije usmerena je na viši stepen prerade i proizvodnju visokovrednih proizvoda, proširivanju asortimana i osvajanju novih proizvoda namenjenih domaćem tržištu i izvozu.
Vojvođansku prehrambenu industriju čine:
- 66 žitomlinskih preduzeća
- 14 fabrika za preradu voća i povrća
- 11 industrijskih klanica
- 15 industrijskih mlekara
- 11 šećerana
- 13 fabrika konditorskih proizvoda (kakao proizvodi, bombone, vafl keks i industrijski kolači)
- 6 fabrika za preradu ulja
- 3 fabrike za preradu kukuruza
- 3 fabrike za preradu lekovitog bilja i proizvodnju začina
- 6 fabrika za proizvodnju piva
- 3 fabrike za proizvodnju slada
- 50 fabrika za proizvodnju stočne hrane
- 5 fabrika za proizvodnju i preradu duvana
Sa navedenim proizvodnjama, međutim, kapaciteti prehrambene industrije se malo koriste. U vojvođanskim fabrikama može se proizvesti, gotovo dvostruko više prehrambenih proizvoda jer se kapaciteti koriste ispod mogunosti.
Tako se na primer kapaciteti klanične industrije koriste sa oko 30%, mlinski sa oko 50%, šećerane sa oko 50%, uljare takođe sa oko 50%, kao i kapaciteti mlekara, a fabrike za preradu voća i povrća sa oko 30-40%
Razlog tome je pad proizvodnje u privredi.
Proizvodnja svinja od 2 260 000 tovljenika u 1987. godini pala je u 1997. godini na 1 700 000, proizvodnja goveda od 289 000 u istoj godini pala je u 1997. na 230 000 grla, proizvodnja šećerne repe sa 3 812 000 tona pala je na 1 910 000 tona, proizvodnja suncokreta od 324 000 tona na 230 000, proizvodnja mleka od 330 000 000 na 300 000 000 litara, itd.
Nikada do sada se zapravo nije vodila konzistentna agrarna politika. Period sankcija još je više zaoštrio probleme i pokazao svu složenost i neefikasnost sistema na kome počiva agrarna politika.
Sadašnje stanje u agraru je katastrofalno. Oni koji treba da vode i makro i mikropolitiku u agraru, unapređuju tehnički i tehnološki razvoj, stvaraju uslove za uspostavljanje i funkcionisanje tržišta, usaglašavaju poresku i proizvodnu politiku, prate kretanja cena i funkcionisanja tržišta, pokreću fundamentalne ali neophodne promene u agraru, umesto svega toga doveli su poljoprivredu i ceo agrar na rub propasti.
Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja determiniše privatnu svojinu kao preduslov efikasnog privređivanja, agrar i agrarnu politiku ne izdvajanja iz okvira neophodnosti dubokih promena celokupnog ekonomskog sistema u zemlji. Agrarni program treba da se temelji na osnovnim tržišnim pretpostavkama nacionalne ekonomije, a najpre na neprikosnovenoj i potpuno zaštiećnoj privatnoj svojini, na dobro (po ugledu na svet) postavljenoj zemljišnoj politici, stabilnoj valuti i cenama, robnim rezervama, stabilnoj proizvodnji za domaće tržište i izvozu (izvoznoj strategiji i podsticajima u okvirima STO), realnoj kreditno-monetarnoj politici, stabilnom poreskom sistemu, agrarnom budžetu kao samostalnoj finansijskoj instituciji.
Polazeći od tih načela, temelji agrarne politike moraju se zasnivati na:
- promenama u naslednom zakonodavstvu
- promenama u zemljišnoj politici
- savremenom poreskom sistemu i politici
- stabilnoj politici cena
- ukupno stabilnoj kreditnoj politici
- zaokruženom mehanizmu podsticaja za razvoj poljoprivrede
- razvoju zadrugarstva
- primeni nauke u poljoprivredi i školovanju kadrova.
Opredeljujući se za neprikosnovenost privatne svojine, prvi korak u zemljišnoj politici trebalo bi da bude donošenje zakona o denacionalizaciji, vratiti svojinu starim vlasnicima, pa i zemljište, bilo direktnim vraćanjem, bilo restitucijom.
Zemljište, odnosno poljoprivredno zemljište, kao dobro od opšteg interesa i politika koja se vodi na ovom planu, mora biti regulisana zakonima, pre svega Zakonom o nasleđivanju. Teško je uopšte govoriti o nekakvoj agrarnoj politici kada se u proseku veličina poseda kreće oko 3 hektara i činjenica da mi imamo najnepovoljniju posedovnu strukturu u Evropi.
Tu ne može biti racionalne proizvodnje. Za potpuno upošljavanje dva člana domaćinstva koji se bave ratarskom proizvodnjom potrebna je površina od oko 50 hektara. Ovo pitanje treba rešiti istovremeno sa pitanjem denacionalizacije zemljišta u Vojvodini.
Za agrar i njegov položaj u celini veoma je važan položaj u primarnoj raspodeli, a to je politika cena . Država mora da štiti poljoprivredu realnim cenama koje će obezbeđivati reprodukciju i deo za akumulaciju. U osnovi, cene treba da se formiraju slobodno, ali sa regulisanim odnosom cena (paritetima) internim i eksternim. U slučaju poremećaja treba da se javi država radi stabilizacije tržišta i očuvanja proizvodnje.
Naime, na osnovne poljoprivredne proizvode država mora utvrditi zaštitne cene i ustanoviti ukupan mehanizam zaštite domaće proizvodnje na bazi bilansa koji obezbeđuju domaće potrebe (prehrambenu sigurnost zemlje) i unapred planirani izvoz.
Na stabilnost cena i održavanju potrebne proizvodnje posebnu ulogu imaju državne rezerve koje u slučaju poremećaja (kada cene padnu ispod zaštitnih, štite proizvodnju od propadanja ili kada opet zbog poremećaja na tržištu, cene postaju previsoke, intervenišu puštanjem robe na tržište).
S tim u vezi, mora biti usklađeno strateško pitanje izvoza agrarnih proizvoda, a isto tako i pitanje uvoza. Radi očuvanja domaće proizvodnje uvoz mora biti usklađen sa potrebama tržišta i kompleksnim mehanizmom carinske zaštite (od damping ino-domicilnih cena), kao što to rade sve zemlje sveta u okvirima normi Svetske trgovinske organizacije.
U našim uslovima ne poštuju se ni zaštitne cene. Grubim intervencijama države drže se pod kontrolom cene finalnih proizvoda preko kojih se zapravo obaraju zaštitne cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda, a da istovremeno (ako država želi da održi nivo standarda) nisu obezbeđene ni premije, ni regresi, ni kompenzacije za osnovne prehrambene proizvode, pre svega preko agrarnog budžeta.
U veoma složenoj politici prema agraru agrarni budžet ima posebno značajno mesto. On mora biti samostalna institucija (a ne kao što je do sada stavka u republičkom budžetu) koji će imati osnovnu funkciju podsticaja i unapređivanje poljoprivredne proizvodnje gde se posebno ustanovljavaju ragresi, premije i obezbeđuju kapitalna ulaganja i to ne kao kategorija „izravnjavanja“ cena ve kao osnova razvoja poljoprivrede.
Kreditno monetarna politika koja je sada jedan od najveićh problema ukupne nacionalne ekonomije u agraru, ovakva kakva se sada vodi ima pogubne posledice.
Svakako da ne mislimo da se kreditno monetarna politika (za agrar) može voditi odvojeno od ukupne monetarne i kreditne politike zemlje. Posebno je pitanje što ceo sistem počiva na niskoj i nerentabilnoj proizvodnji i nesolventnim bankama (koje su ogledalo privrede) koje kroz kamatnu politiku ugrađuju ri zik unetih, a nevraenih kredita.
Kamatne stope kakve se kod nas formiraju na slobodnom tržištu (od 10-15% na mesečnom nivou) nijedna privreda sveta ne može da izdrži i nema tog profita koji te kamate može da izdrži. Stabilna ekonomija, stabilna domaća valuta (kod nas zapravo funkcioniše dvovalutni sistem koji uspešno razorno deluje na celokupnu ekonomiju) i privreda moraju obezbediti kreditnu odnosnu kamatnu stopu na nivou od oko 3-5 % na godišnjem nivou.
U takvim uslovima, uz dodatne podsticaje države, kao što je dobro isplaniran Agrarni budžet iz koga će se finansirati (subvencionirati) cene nekih inputa, ali i neke kapitalne investicije u poljoprivredi (navodnjavanje) stvaraće uslove za ravnopravni položaj agrara odnosno poljoprivrede u celini.
Progam finansiranja poljoprivrede u institucionalnom smislu reči je značajan element konkurentnosti. Sama poljoprivreda, odnosno njeni menadžeri, nisu u stanju da nađu adekvatna rešenja za finansiranje poljoprivrede.
U proteklih 50 godina poljoprivreda je finansirana iz primarne emisije. S obzirom da je ovaj način finansiranja dovodio do inflacije i drugih negativnosti, tokom 1994,1995,1996. godine primenom Programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka zemlje, prešlo se na finansiranje poljoprivrede iz realnih izvora.
Međutim, raspoloživa sopstvena sredstva iz poljoprivrede u ovom momentu, veoma su skromna i neophodno je korišenje kreditnih sredstava radi obavljanja procesa proizvodnje. Osnovno pitanje je da se kroz primarnu raspodelu (politiku cena) i Agrarni budžet osposobi poljoprivreda da stvori sopstvena sredstva.
Sa ovako visokom kamatnom stopom (kakva je sada kod nas) nije moguće finansirati proizvodnju ni u drugim privrednim oblastima, sa većim obrtom kapitala, a pogotovo ne u poljoprivredi.
Pad kamatne stope u svetskoj privredi je preovlađujui trend, u dužem vremenskom periodu, što je u skladu sa tendencijom pada profitne stope. U Srbiji kamatna stopa raste i povećava troškove proizvodnje poljoprivrednih proizvoda, što smanjuje njihovu konkurentnost na svetskom tržištu.
U zemljama izvoznicama poljoprivrednih proizvoda (našim konkurentima) kamatna stopa je znatno niža. Naša poljoprivreda koristi kreditna sredstva, ne samo za proizvodnju, već i za čuvanje zaliha što još više poskupljuje njene proizvode.
Strategijsko pitanje razvoja poljoprivrede je i pitanje zaštite domaće proizvodnje i subvencioniranje izvoza. Zaštita domaće proizvodnje mora biti veoma fleksibilna, zasnovana na bilansima i istovremeno dozirano zaštićena od neekonomskog uvoza, razumnim carinama i prelevmanima. U tom smislu nikakvo opravdanje nemaju dozvole i saglasnosti. Istovremeno, izvoz se mora podsticati, kao što to rade sve zemlje sveta pogotovo se mora istraživati strano tržište gde se često mora platiti i ulaznica za osvajanje nekog tržišta.
U 1996. godini spoljno-trgovinski deficit Jugoslavije je iznosio oko 2 milijarde dinara, a u 1997. godini 2,3 milijarde, što predstavlja ozbiljno upozorenje kreatorima ekonomske politike.
Međutim, ovako visok spoljno-trgovinski deficit nije rezultirao većim rastom društvenog proizvoda. Za 1996. godinu predviđen je rast od 19%, a ostvareno je svega 5,8%. U 1996. godini spoljno-trgovinski deficit čini 13-15% društvenog proizvoda Jugoslavije. S tim u vezi postavlja se pitanje:
koliko je poljoprivreda sposobna da poveća svoj izvoz i doprinese smanjenju ovog deficita?
U tesnoj korelaciji sa kretanjem cena je i kurs dinara. Za uspešan izvoz naših proizvoda nisu poželjne pojave kao npr. precenjen ili potcenjen kurs dinara. Ukoliko je kurs dinara precenjen u odnosu na konvertibilnu valutu (što je slučaj u 1996. godini), dolazi do poskupljenja robe namenjene izvozu i smanjenja njene konkurentnosti.
Poreska politika u agraru je jedno veoma kompleksno pitanje, a u osnovi ona mora polaziti od ekonomske moći proizvođača i mora se uklopiti u ukupnu politiku poreza i doprinosa na nivou zemlje.
Poreskom politikom i poreskim oslobođenjima proizvođači treba da se podstiču na veću i racionalniju proizvodnju. S tim u vezi porez na dodatnu vrednost je rešenje koje se kod nas i pored svih zalaganja jednostavno još uvek ne prihvata.
Zadrugarstvo , svakako, predstavlja veoma važno pitanje u razvoju poljoprivrede i sela. Donesen je novi zakon o zadrugama koji daje jednu novu dimenziju položaju zadruga i zadrugarstvu.
Pre svega kao oblik organizovanja poljoprivrednika (proizvođača), gde smatramo da veliku perspektivu mogu da imaju specijalizovane zadruge kao oblik organizovanja pojedinih proizvodnji i proizvođača.
Na osnovu raspoloživih kapaciteta istraživanje svetskog tržišta, bilansa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Vojvodine i Srbije i profitabilnosti pojedinih proizvoda definisani su sledeći razvojni prioriteti:
- razvoj stočarske proizvodnje kao više faze organske proizvodnje. (Težište je da se 85% biljne proizvodnje valorizuje putem stočarstva, da ono učestvuje sa 55% u vrednosti poljoprivredne proizvodnje, da se poveća obim proizvodnje svih vrsta mesa i prerađevina i da značajno povećamo izvoz mesa i prerađevina.),
- razvoj proizvodnje povrća, voća i grožđa,
- razvoj proizvodnje industrijskog bilja i njihova prerada u visoko finalne proizvode,
- povećanje prinosa svih vrsta žita uz smanjenje površina u korist industrijskog bilja, hmelja i duvana,
- razvoj proizvodnje lekovitog bilja,
- proizvodnja biološki kvalitetne hrane
- održavanje postojećih i sadnja novih šumozaštitnih pojaseva.
- razvoj viših faza proizvodnje u prehrambenoj industriji i razvoj visoko finalnih proizvoda po količini, kvalitetu i konkurentnosti,
- povećanje površina pod sistemom za navodnjavanje u cilju vee proizvodnje u stočarstvu, zatim povrća, voća, semenske proizvodnje, krmnog bilja,
- izgradnja i završetak sistema protivgradne zaštite,
- korišćenje sekundarnih sirovina poljoprivredno-prehrambene proizvodnje i razvoj proizvodnje alternativne energije,
- očuvati velike zemljišne komplekse za razvoj tržišne proizvodnje i semenske robe,
- programiranje izvoznih programa i izvoznih proizvoda (meso, voe, povre, vino, lekovito bilje, duvan, hmelj, cveće, visokofinalni proizvodi i biološki kvalitetna hrana) i
- oživljavanje i svestran razvoj sela.
Preko 80% zemalja se nalazi u prvoj i drugoj zoni – nezagađeno zemljište, i ispunjava uslove za veliko povećanje hrane sa eko-znakom za značajno povećanje izvoza. Ovo je naša komparativna prednost jer u Evropi preko 95 % zemljišta ne ispunjava uslove za proizvodnju zdrave hrane.
Radi postizanja ciljeva razvoja agrara i podsticanje modernizacije, prestruktuiranja i povećanja agroindustrijske proizvodnje i njene konkurentnosti na domaćem i inostranom tržištu, neophodna su odgovarajuća finansijska sredstva za subvencije i podsticanje domaće proizvodnje. Sredstva za ove namene treba da se obezbeđuju u agrarnom budžetu. Prihodi agrarnog budžeta treba da budu i posebne dažbine na uvoz poljoprivrednih proizvoda (prelevmani, takse i dr.) porez na promet nekih poljoprivrednih proizvoda, kao i deo drugih prihoda budžeta Jugoslavije.
Zbog značaja poljoprivrede država mora da organizuje specijalizovane banke i da podstakne štedno-kreditne zadruge da daju razne vrste poljoprivrednih kredita: hipotekarne, lombardne, lične i druge.
U razvijenim zapadnim zemljama postoje pozitivna iskustva sa ovim kreditima. Hipotekarni krediti se daju na osnovu zaloga zemlje i drugih nepokretnosti i služe za kupovinu zemlje, mehanizacije, melioracije ili kao obrtna sredstva.
Njih daju, obično, specijalizovane banke ili državni-novčani zavodi. Lombardni krediti daju se na osnovu založene robe (žito, ulje, šeer, vino, vuna, pamuk i sl.), na krai i srednji rok.
Lični krediti su obično kratkoročne pozajmice, sa manje formalnosti, koje seljaci uzimaju od banaka ili štedno-kreditnih zadruga za najrazličitije svrhe, na teret svojih tekuih prihoda.
Nivo zaštitnih cena morao bi da bude tako postavljen da obezbedi makar prostu reprodukciju neke poljoprivredne proizvodnje, a tamo gde se želi podsticanje bržeg razvoja zaštitne cene moraju da budu relativno više.
Kao tehničko sredstvo određivanja zaštitnih cena koriste se tzv. eksterni pariteti (cena poljoprivrednih proizvoda naspram cena opreme, nafte i cena repromaterijala u poljoprivredi) i interni pariteti (kod nas bi to mogle da budu cene svih drugih poljoprivrednih proizvoda naspram cena pšenice i kukuruza).
Kad je domaća valuta nestabilna (u vreme inflacije) za zaštitu primarne proizvodnje mogu se koristiti i tzv. robni pariteti (određena količina poljoprivrednih proizvoda za određenu količinu nafte, mineralnih đubriva i hemijskih sredstava).
• Agrarna politika države mora stalno voditi računa o tome da primarna poljoprivredna proizvodnja ne sme ostati nezaštićena, ali i ne prezaštiećna. Prvo je može uništiti, a drugo usporiti njen razvoj.
Zato se u svakom konkretnom slučaju mora proceniti visina zaštitnih cena, visina državnih kompenzacija (premija) proizvođačima čije su prodajne cene pod državnom kontrolom, zatim stepen zaštite od konkurencije uvoznih proizvoda i visina podsticaja za izvoz nekih poljoprivrednih proizvoda u skladu sa STO.
• I na kraju, treba eliminisati prepreke prilivu stranog kapitala u našu poljoprivredu kao što su: nerazvijenost finansijskog tržišta i bankarskog sistema, neregulisan status zemlje u MMF-u i Svetskoj banci.
Ostalo u Program LSV
Komentari
Izrazite svoje misljenje...
Morate biti ulogovani za komenarisanje.
OO LSV Bački Petrovac
Opštinski Odbor Lige Socijaldemokrata Vojvodine
Kancelarija u Bačkom Petrovcu
Maršala Tita br.2
21470 Bački Petrovac
svakog Ponedeljka i Petka od 18 časova
posetite nas