Energetika i Vodoprivreda
Program Lige Socijaldemokrata Vojvodine za poljoprivredu i energetiku
Energetika i vodoprivreda Vojvodine, kao uostalom i sve ostale primarne delatnosti, trpe veoma negativne posledice centralističke politike u Republici. Nadležnost u delovanju na svojoj teritoriji pokrajinska vlada je praktično potpuno izgubila. Celokupni prihodi od korišćenja resursa i privrednih aktivnosti slivaju se u administrativno politički centar, odakle se u Vojvodinu vraća veoma malo ili nimalo. U takvoj situaciji postojeći kapaciteti se raubuju, u održavanje postojećih se ne ulaže nimalo, a nove investicije su samo simboličnog značaja.
Neki od prirodnih resursa, kao što su nafta i gas, nekontrolisano se eksploatišu, dok se u korišćenje drugih, za koje su potrebna početna investiciona ulaganja (geotermalne vode), ništa ne ulaže. Potencijali stvoreni izgradnjom hidrosistema DTD se malo ili nikako ne koriste. Oblast snabdevanja pijaćom vodom, a posebno oblast odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda su potpuno zapuštene i uglavnom prepuštene lokalnoj upravi. Primera ima mnogo. Vojvodina je „oslobođenja“ od svojih investicionih sredstava, a republika ima prečeg posla i svoje posebne kriterijume za pravce i oblasti ulaganja.
Osnovna programska opredeljenja Saveta za energetiku i vodoprivredu Lige socijaldemokrata Vojvodine mogla bi se svesti na sledeće:
- decentralizacija korišćenja i upravljanja korišćenjem resursa i prihodima iz delatnosti vezanih za energetiku i vodoprivredu
- investiranje u korišćenje alternativnih energetskih izvora
- obezbeđenje stanovništva pijaćom vodom
- izgradnja kanalizacionih sistema
- izgradnja hidromelioracionih sistema
- reafirmacija i revitalizacija vodnog saobraćaja
U svom daljem delovanju, Savet će se zalagati za potpuno ostvarenje svih programskih načela i ciljeva.
1. ENERGETIKA
Energetika u Vojvodini je veoma razvijena, ali zbog centralističke politike finansijski efekti od ovog vida privređivanja su minorni. Najveća energetska bogatstva Vojvodine predstavljaju ležište nafte i gasa koja se žestokim tempom eksploatišu, dok se geotermalna voda, bioenergenti, snaga vetra i solarna energija veoma malo koriste.
Rezerve uglja u Vojvodini su registovane kod Vrdnika (rudnik bio u proizvodnji, ali je prestao sa radom zbog prodora podzemnih voda – 19. vek) i ispod korita Dunava kod Kovina. Međutim, kako je eksploatacija uglja u Vojvodini za sada neracionalna o njoj neće biti reči u ovom Programu.
1.1. PRIKAZ STANJA U INDUSTRIJI NAFTE I GASA
Vojvodina je poznati naftno-gasonosni rejon u kojem se nalazi 88 polja sa preko dvesta ležišta nafte i gasa. Polja i njihova ležišta nafte i gasa otkrivena u Vojvodini spadaju u grupu malih polja i ležišta. Izuzetak čine Kikinda, Velebit, Elemir, Kikinda-varoš i Mokrin, koja spadaju u veća polja Panonskog basena, a u srednja u Evropskim razmerama.
Prva geofizička-gravimetrijska merenja u cilju istraživanja nafte i gasa u Vojvodini izvršena su tokom 1942 i 1943 god., od strane Nemačke firme „SEISMOS“ iz Hanovera. Na osnovu izvršenih merenja, urađena je i prva gravimetrijska karta, na kojoj su indicirani izvesni maksimumi kod Velike Grede, Jermenovaca, Kikinde i Mokrina.
Velika Greda je prvo ekonomski vredno gasno polje pronađeno u Vojvodini, koje je otkriveno 1949. god.
Jermenovci su prvo ekonomski vredno naftno polje pronađeno u Vojvodini. Otkriveno je 1952. god.
Do 1998. god., u Vojvodini je izbušeno oko dve hiljade bušotina, od kojih je devetsto i danas u proizvodnji. Proizvodenja nafte, koja je započela 1956. god., sa oko 6000 t, popela se 1965. na oko 600000t, da bi svoj maksimum doživela početkom osamdesetih, sa oko 1350000t. Na žalost od tada proizvodnja nafte rapidno pada, tako da je 1998. god., pala na 900000t. Sa proizvodnjom gasa imamo sličan trend. Započela je 1962. sa oko 23miliona Nm 3 , popela se 1965 na oko 150miliona Nm 3 , da bi svoj maksimum doživela sredinom osamdesetih sa oko milijardu Nm 3 , a 1998. god., je pala na 570milona Nm 3 .
Glavni krivac za ovako drastičan pad proizvodnje nafte i gasa je aktuelna centralistička vlast, po čijem diktatu se vrši neracionalna eksploatacija. Takođe u istraživanje, kao i u bušeća i remontna postrojenja, ulažu se minimalna sredstva, tako da smo u tehničkom smislu na nivou pedesetih godina.
Sve ove negativne tendencije u eksploataciji nafte i gasa prouzrokovale su i veliki finansijski krah. Tako smo od proizvodnje nafte i gasa u Vojvodini krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ostvarivali dobit od 200 miliona dolara godišnje, a 1998. godine ostvarena je dobit od 140 miliona dolara.
Sumirajući ukupnu četrdesetogodišnju proizvodnju ugljovodonika u Vojvodini, došli smo do podatka da je od proizvodnje nafte i gasa u Vojvodini ostvaren dohodak od oko 7 milijardi dolara. Međutim, samo 5-7% od ovog dohotka je i ostalo u Vojvodini.
1.2. RACIONALNA EKSPLOATACIJA NAFTE I GASA
Imajući u vidu navedene probleme u vezi s eksploatacijom naftnih i gasnih ležišta, osnovna poruka ovog programa je, da se ta kompleksna nauka primeni na eksploataciju ležišta u Vojvodini, te da se, polazeći od prirodnih uslova, zaleganje ležišta u podzemlju, postigne optimalna pridobivost nafte i gasa, tih strateški značajnih sirovina za Vojvođansku privredu.
Naučno i ekonomsko vođenje procesa iskorišćenja ležišta nafte i gasa, zasniva se na tehno-ekonomskim pokazateljima na temelju kojih se postiže optimalna i racionalna eksploatacija fluida, tj. njegova što veća konačna pridobivost uz ostvarenje minimalnih troškova. Izbor optimalne (racionalne) varijante razrade ležišta, zavisi od geološke građe i fizičkih karakteristika ležišta, podzemne hidraulike, tehnike eksploatacije i ekonomike. U praksi se taj zadatak rešava na osnovu detaljnog izučavanja prostornog oblika ležišta, te proračuna iz podzemne hidraulike, zasnovanih na fizičkim svojstvima ležišnih kolektor stena i fluida akumuliranih u njima.
Polazeći od ležišnih karakteristika, određuje se razmak i raspored bušotina, te dinamika i način eksploatacije fluida iz određenog ležišta.
U cilju što racionalnijeg određivanja broja i rasporeda bušotina na određenom ležištu, potrebno je ispunjenje sledećih uslova:
- treba izbušiti dovoljan broj bušotina, da se osigura ona količina nafte iz svakog polja, koja će biti jednaka ili veća od količine koju zahteva tržište.
- dovoljan broj bušotina treba izbušiti na takvim mestima polja, da se osigura maksimalno iskorišćenje ležišne energije u skladu sa zahtevima eksploatacije nafte.
- bušenjem dovoljnog broja bušotina treba utvrditi granice rasprostranjenja polja i odrediti granicu eksploatacije ležišta.
U svim razmatranjima oko eksploatacije ležišta, veoma važnu ulogu ima definisanje izvora ležišne energije, to jest, prirodnog režima u ležištu.
Kod ležišta nafte sa režimom rastvorenog gasa, količina dobijene nafte obično je u veoma širokim granicama (od 5 do 30%). Količina crpljenja fluida iz ležišta nafte, sa režimom rastvorenog gasa, vezana je za racionalnost količine crpljenja u toku procesa eksploatacije, ako su konfiguracija ležišta, propusnost kolektor stena, viskoznost nafte i razlika zapreminskih masa nafte i gasa povoljni.
Ležišta nafte, sa režimom gasne kape, mogu biti veoma povoljna u pogledu količine dobijene nafte, (od 20-40%). Režim gasne kape može se u procesu eksploatacije koristiti na više načina:
- održavanjem pritiska u gasnoj kapi na istoj vrednosti, koja odgovara početnom pritisku zasićenja
- obnavljanjem, odnosno povećavanjem pritiska u gasnoj kapi, nakon njegovog smanjenja u određenom razdoblju procesa eksploatacije
- dopuštanjem da se pritisak u gasnoj kapi postepeno smanjuje, te da se u ležištu razvije režim gravitacionog odvajanja gasa
Ležišta nafte sa vodonapornim režimom, odlikuje najveće iskorišćenje (od 30-60%). Radi najboljeg iskorišćenja vodonapornog režima kao energetskog izvora za istiskivanje nafte, postavljeni su osnovni kriterijumi racionalnog procesa eksploatacije:
- intenzitet eksploatacije ležišta mora biti takav, da zapremina dobijene količine nafte odgovara zapremini vode dospele u ležište
- upravljanje (regulaciju procesa eksploatacije) treba postići tako da se sa gravitacionim silama održava jednoliko napredujući kontakt nafta-voda.
- brzina utoka vode u ležište mora biti takva da se postigne iskorišćenje uticaja kapilarnih sila na istiskivanje nafte i iz područja ležišta sa slabo propusnim stenama, čiji će porozni prostori na taj način biti zahvaćeni utokom vode.
- dobijene količine vode i gasa, koje se pojavljuju uz naftu, moraju se kontrolisati tako da se spreči narušavanje racionalnog iskorišćenja vodenog utoka kao ležišnog energetskog ivora. U procesu eksploatacije ležišni pritisak treba održavati na vrednosti koja iznosi 75-80% od početnog pritiska, čime će se onemogućiti da se u ležištu pojavi i delovanje režima rastvorenog gasa u nafti.
Osnovni faktor za uspostavljanje racionalne eksploatacije nafte i gasa u Vojvodini je prerespodela dohotka ostvarenog od navedenih energenata. Najpravednija raspodela dobiti od ugljovodonika bi bila ako bi opštine dobijale 60%, pokrajina 30%, a republika 10%.
1.3. HIDROGEOTERMSKI ENERGETSKI POTENCIJAL VOJVODINE
Za ceo prostor Vojvodine karakteristično je da ima veći geotermski gradijent od normalnog i on se kreće od 4-5,5 0C/100m.
Povoljna geološka građa Vojvodine sa velikim brojem razvijenih peskovitih vodonosnih slojeva, koji zaležu i na većim dubinama, omogućava dobijanje termalnih voda „dobrog kvaliteta“, (mogu se puštati u površinske vodotoke, nemaju agresivno dejstvo na instalacije, nemaju kamenca itd…), na celoj njenoj površini.
Na prostoru Severnog i Srednjeg Banata, kvalitetne termalne vode imaju izlaznu temperaturu 55-600C, sa prostora Južnog Banata i Bačke, kvalitetne termalne vode imaju izlaznu temperaturu 25-350C. Na prostoru Srema dokazano je postojanje termalnih voda dobrog kvaliteta, izlazne temperature od oko 300C, na nekoliko lokaliteta.
U Vojvodini, za sada se termalne vode koriste za grejanje poslovnog prostora (Kikinda, Kanjiža, Apatin), u poljoprivredi za grejanje stočarskih farmi (Mokrin, Nakovo), plastenika(Srbobran), kao tehnološke vode (Kula), a takođe se koriste i u balneološke svrhe (Kanjiža, Apatin, Vrdnik).
Da bi se shvatio potencijal termalnih voda, treba znati da je za grejanje jednog m 2 stambene površine potrebno:
- 7,5 m3 termalne vode izlazne temperature 5000C
- 25,5 m3 zemnog gasa
- 18 kg mazuta
Treba napomenuti da sve termalne vode imaju u sebi i 0,5-1,5m 3 ugljovodoničnog gasa, koji se oslobađa pri njenoj eksploataciji. Ovaj gas se može koristiti za dodatno zagrevanje vode.
1.4. BIOENERGENTI
Zbog opšteg materijalnog propadanja i monopolističke distribucije električne energije i gasa ovi energenti su sve nepristupačniji stanovništvu i privredi Vojvodine.
Zato se u mnogim pitanjima opšte i individualne energetike, iako na „koraku u XXI vek“, moramo setiti iskustava naših starih, koja se počesto poklapaju sa nekim od modernih gledanja na energetiku poljoprivrednih država i regiona.
Još uvek smo svedoci žalosnih ugarenja njiva nakon skidanja letine, a tek nešto je bolja situacija kod korišćenja otpadaka od kukuruza. U vreme svetske naftne krize, dokazano je da je energetski ekvivalent ugarene slame žita odgovara približno energetskim potrebama za sušenje letine skinute sa njiva. Umesto da se troše stotine i hiljade tona skupog mazuta i gasa, za sušenje skinutih useva treba dugoročno usmeravati razvoj ovih postrojenja ka korištenju energetskog potencijala biomase zaostale na njivi.
Takođe nije nemoguće ovu biomasu koristiti kao supstitutivni energent barem u delu tehnoloških procesa prehrambene industrije. Nužda je našeg poljoprivrednika već usmerila ka ponovnom korištenju biomase za zagrevanje stambenih i ostalih prostora na gazdinstvu. I ovde je zbog popularizacije i racionalizacije potrebno usmeriti razvoj i izradu ložišta uređaja za individualno grejanje koja bi koristila kabastije gorivo, kakva je mahom biomasa. Takođe treba iznalaziti i nuditi rešenja za smanjivanje zapremine kabaste biomase (baliranje, presovanje, briketiranje).
Ovo su tehnologije koje su, mahom, već postojeće u razvijenim poljoprivrednim regionima sveta, te je često potrebno samo preneti i primeniti njihova rešenja i iskustva.
Na ovaj način bi se znatno smanjila zavisnost od monopola i olakšao položaj, kako velikih poljoprivrednih i prehrambenih kombinata, tako i individualnog poljoprivrednog gazdinstva koji zbog teške sveukupne situacije posluju na i ispod granice rentabilnosti. Istovremeno ovakvo usmerenje bi bar donekle smanjilo nekontrolisanu seču šuma, što je takođe jedan od strateških problema Vojvodine.
1.5. SOLARNA ENERGIJA
Prvenstveno u Vojvodini bi bilo zanimljivo, zavisno od karakteristika pojedinih oblasti korišćenje solarne enegrije. U oblasti solarne energije Vojvodina sa prosečnih 160-170 sunčanih dana u godini ima šanse za dva oblika korišćenja solarne energije:
- zagrevanje stambenih prostora (solarna kuća prof. Ćuluma) gde je već praktično izrađen u našem podneblju prihvatljiv obrazac
- proizvodnja električne energije po sistemu firme „BORIN SOLAR“, primenjen u južnoj Nemačkoj gde je godišnja osunčanost manja nego u Vojvodini. Ovakve elektrane nisu bezuslovno preskupe, a mogu biti povezane u ED sistem.
1.6. ENERGIJA VETRA
Gotovo ceo Banat (naročito južni) ima tokom godine povoljna vazdušna strujanja koja bi mogla da se iskoriste kao individualni energetski izvori (crpljenje vode, mini elektrane), do oblasti oko Vršca gde energetski potencijali vetra nameću razmišljanja o makrosistemima za proizvodnju električne energije uključenim u ED sisteme.
Na sva ova razmatranja treba uzeti u obzir strahoviti skok u razvoju elktronskih regulacionih sistema i novih materijala, u odnosu na sedamdesete godine, što sigurno otvara neke nove perspektive u optimatizaciji prihvatljivih, ali i onih rešenja koja su sedamdesetih godina delovala utopistički. Svakako ovo je jedan pravac u razvoju energetike Vojvodine koji se nikako ne sme zanemariti, tim pre što su postojeći resursi sve iscrpljeniji, a nuklearna tehnologija, kao alternativa, pokazala se ekološki krajnje nepogodnom i za sada bez veće perspektive.
2. VODOPRIVREDA
U vodoprivrednom smislu Vojvodina je jedno područje. Izdvojeno je kopnenim granicama prema susednim zemljama (Rumunija na istoku, Mađarska na severu i delom Hrvatska na zapadu) i rekom Dunav ka Hrvatskoj. Od centralne Srbije je odvojena rekama Savom i Dunavom. Najveći deo Vojvodine, cela Bačka, ceo Banat i severni deo Srema (severna padina Fruške gore) su u sastavu vodoprivrednog područja „Dunav“. Južni deo Srema pripada vodoprivrednom području „Sava“.
Na području Vojvodine su, manje-više, zastupljeni svi oblici vodoprivredne delatnosti. Vojvodina je područje se veoma dugom tradicijom u vodoprivredi. Kao ravnica kroz koju protiču velike reke malog pada (Dunav, Tisa i Sava), uvek je bila izložena čestim i dugim poplavama, koje su presudno uticale na njen izgled. Pošto bi se voda povukla u rečna korita, ostao bi niz manjih i većih močvara, bara i ritova. Naročito močvaran je bio Banat. U Bačkoj je to bio potez duž današenjeg kanala DTD od Bezdana do Bečeja, kao i priobalni pojas uz Dunav, a u Sremu krajevi duž Save. To je prouzrokovalo potrebu za velikim hidrotehničkim zahvatima, kojima je slika Vojvodine u potpunosti izmenjena. Izgradnjom Velikog i Malog Bačkog kanala stvoreni su osnovni uslovi za kontrolu režima voda u centranoj i južnoj Bačkoj. Regulacijom Tise, presecanjem krivina, omogućeno je brže oticanje, a osvojene su i nove, veoma plodne poljoprivredne površine. U tom periodu počelo se sa izgradnjom odbrambenih nasipa. Tada je kanalisan i Begej.
Najveći inženjerski zahvat u vodoprivredi je svakako izgradnja hidrosistema DTD. Nažalost, ovaj potencijal se vrlo slabo koristi. Realizacija projekta snabdevanja severne bačke vodom, od vitalnog značaja za ovo područje, trenutno je u zastoju. Na području Srema izgrađene su akumulacije, koje se takođe slabo koriste.
2.1. SNABDEVANJE VODOM STANOVNIŠTVA I PRIVREDE
U poslednjoj deceniji snabdevanje vodom je naglo izbilo u prvi plan svih vodoprivrednih delatnosti. Dugo u pozadini zbivanja, čak nije ni ubrajano u vodoprivredu nego u komunalnu delatnost, danas je dobilo puni značaj. Saznanja o globalnom deficitu vode promenila su shvatanje o snabdevanju vodom u okviru ukupnog korišćenja voda. Prema podacima snimanja stanja snabdevanja vodom neposredno posle Drugog svetskog rata, u Vojvodini je preko javnih vodovoda vodom snabdevano manje od 2% stanovništva. Ostalo stanovništvo se snabdevalo vodom za piće uglavnom iz javnih uličnih bunara (subarteski ili arteski), a za ostale potrebe iz kopanih bunara u prvoj, freatskoj, izdani.
Danas se raspolaže sa dovoljno pouzdanim podacima za 1991. godinu, korišćeni i za izradu Vodoprivredne osnove Srbije. Prema ovim podacima, danas u Vojvodini 95% gradskog i prigradskog stanovništva ima barem česmu u stanu, a isti stepen opremljenosti je kod 85% seoskog stanovništva. Kompletno je opremljeno (nužnik, kada i česma u stanu) 78% gradskog i 57% seoskog stanovništva ili 70% ukupnog stanovništva. Još uvek je 9% stanovništva Vojvodine (180 000) bez vode u stanu.
Snabdevanje stanovništva vodom je isključivo podzemnim vodama. Svi javni vodovodi su oslonjeni na podzemne vode, od priobalnih infiltrata do subarteskih i arteskih izdani. Kapaciteti izvorišta, količina zahvaćene vode i karakteristike potrošnje u javnim vodovodima na teritoriji Vojvodine u 1991. su bili:
Kapacitet
Zahvaćeno
Potrošeno
Spec.
izvorišta
vode
privreda
stanovništvo
potrošnja*
106 m3 /god
106 m3 /god
106 m3 /god
106 m3 /god
lit/st.dan
197,1
137,5
32,7
104,8
143/187
Privreda je, od ukupno zahvaćenih količina preuzela iz javnih vodovoda oko 24%. U istoj godini privreda je iz sopstvenih izvora potrošila još ukupno 150 000 000 kubnih metara vode, od čega su 42 300 000 podzemne vode. Potrošnja vode je te 1991. godine imala strukturu:
- stanovništvo 104,8 x 106m 3 ili 36,4%
- privreda 183,2 x 106m 3 ili 63,6%
Od ukupno zahvaćenih 179,8 miliona kubnih metara podzemnih voda, stanovništvo je potrošilo 104,8 miliona, što čini 58,3%. Ovakva raspodela se mora smatrati neracionalnom i treba težiti da se učešće industrijske vode u podzemnim vodama smanji na najmanju moguću meru.
Problem koji prati snabdevanje vodom u Vojvodini je kvalitet vode, posebno hemijski. Od ukupnog broja uzoraka hemijski je bilo neispravno između 40 i 100%. Najviši procenat je u severnom i srednjem Banatu. Osnovni razlog leži u vrlo lošem izvornom kvalitetu podzemne vode na području Vojvodine i složenim i skupim postupcima prerade.
Nešto je bolja, ali nikako i zadovoljavajuća situacija sa mikrobiološkim kvalitetom vode, koji nije bio zadovoljavajući u 6,8% do čak 44,9% ispitanih uzoraka.
Najveći problemi u snabdevanju vodom su u severnom i srednjem Banatu. Postojeća tehnologija prerade je bezuspešna. Rešenja koja se traže u preradi vode sa lokalnog područja se dosada nisu pokazala uspešnim. Ovom području se, u okviru Vojvodine, mora dati apsolutni prioritet. Rešenja, koja su prisutna u razmišljanjima, po kojima će se iz nekih udaljenih izvorišta dovoziti flaširana voda, mogu biti samo interventna mera u strogo ograničenom periodu. Njima se ne postiže osnovni cilj – uredno snabdevanje dovoljnim količinama kvalitetne vode. Tu se mora tražiti rešenje u regionalnom povezivanju.
Vodoprivredna osnova Srbije, kao osnovni razvojni dokument, nudi određena rešenja zasnovana na prognozama potreba za vodom. Prema stavovima iz Vodoprivredne osnove, potrebe za visokokvalitetnom vodom, dakle vodom za piće, dostići će u Vojvodini 2021. godine veličinu od 710 miliona kubnih metara godišnje ili u proseku 22,5 kubnih metara u sekundi. Svedeno na dnevnu potrošnju vode po stanovniku to iznosi prosečno oko 870 litara po stanovniku na dan.
Posebno je obračunata voda nižeg kvaliteta, za industriju, sa potrebama na nivou Vojvodine od ukupno 864 miliona kubnih metara godišnje, ili prosečno oko 27,4 kubnih metara u sekundi, ili preračunato kao specifična potrošnja po stanovniku od 1 058 lit/st.dan. To bi značilo da će potrebe za vodom u 2021. godini biti blizu 2m 3 po stanovniku na dan. Ovakve prognoze su vrlo opasne i mogu da dovedu do ulaganja koja nikad neće biti efektuirana. Zbog toga se za područje Vojvodine mora izraditi posebna celovita analiza u okvirima realnih potreba i racionalnog gazdovanja vodama.
Prema kriterijumima, koje danas u svetu dobijaju sve širu potvrdu, a i prema našim konkretnim iskustvima, potrošnja vode za piće za osnovne vitalne i higijenske potrebe, zajedno sa opštom komunalnom potrošnjom i potrošnjom u javnim ustanovama, retko prelazi vrednost od 300 lit/st. dan. računajući sa 400 lit/st. dan, u šta je uračunata i potrošnja u specifičnim industrijskim pogonima, potrebe za pitkom vodom u Vojvodini bile bi 2021. godine oko 330 miliona kubnih metara godišnje, ili u prosečnom danu oko 10,5 m 3 /s.
Procenjeni izvorišni kapaciteti podzemnih voda na teritoriji Vojvodine su oko 990 miliona kubnih metara godišnje. Dakle, ukupan kapacitet je znatno veći od objektivnih ukupnih potreba stanovništvaVojvodine, čak i kada se računa sa vršnim sezonskim opterećenjem (do 50% uvećane prosečne dnevne potrebe). Zbog neravnomerne raspoređenosti, nedovoljnost izvorišnih kapaciteta je iskazana najviše u Severnobačkom i Severnobanatskom okrugu. Ovi problemi će se prevazići regionalnim povezivanjem zainteresovanih područja.
Zalažemo se za potpuno rešenje snabdevanja kvalitetnom vodom za piće svih delova Vojvodine na racionalan, ekonomičan i pre svega siguran način. Sa tim ciljem će se podržati svaka akcija za rešenje problema snabdevanja vodom u svakom naselju u Vojvodini i pokretati akcije za iznalaženje rešenja na lokalnom i regionalnom nivou. Neki zacrtani rokovi da se potpuno snabdevanje obezbedi do 2021. godine smatramo veoma komotnim. Pitanje urednog i kvalitetnog snabdevanja vodom stanovništva Vojvodine mora u potpunosti biti rešeno najdalje za deset godina. Ne može se prihvatiti da ijedan stanovnik Vojvodine ide po vodu sa obramicom za bunar.
Privreda se upućuje na samostalno ili udruženo snabdevanje iz izvora nižeg kvaliteta, pre svega iz površinskih tokova.
Razvoj u ovoj oblasti se ne može voditi centralizovano. Neophodna je privatizacija i u ovoj oblasti, puteve treba tražiti u formiranju ekonomskih cena usluga, stvaranju kreditnih fondova za izgradnju, davanju koncesija na određene delove delatnosti.
2.2. ODVOĐENJE I PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA
Ova oblast vodoprivrede je najuže povezana sa oblašću snabdevanja vodom i najdirektnije su povezane sa svakodnevnim životom svakog čoveka. Ako nismo zadovoljni stanjem u snabdevanju vodom, to još manje možemo biti u ovoj oblasti. Razvoj kanalizacionih sistema znatno zaostaje za sistemima snabdevanja vodom. Na sisteme odvođenja otpadnih voda (kanalizacija) u Vojvodini je, prema podacima iz Vodoprivredne osnove Srbije, priključeno svega 45% stanovništva. Istovremeno je na području Beograda bilo priključeno 85%, centralnoj Srbiji 55%, a na Kosovu 35%. Takvo stanje nikako ne može biti zadovoljavajuće. Korišćenje septičkih jama, kojem je prepušteno preostalo stanovništvo, pored izdizanja novoa podzemnih voda dovodi i do njihovog zagađenja. Ovo je vrlo opasno jer se ponegde još uvek iz istih slojeva zahvata i voda za piće.
Vodoprivrednom osnovom Vojvodine iz 1985. godine, predviđena je, za period do 2000. godine, izgradnja oko 4 700 kilometara kanalizacija otpadnih voda i oko 2 500 hiljade kilometara kanalizacije atmosferskih voda. Taj plan nije ni blizu ostvarenja. Istovremeno, tada je kao jedan od osnovnih zadataka postavljena izgradnja ukupno 240 postrojenja za sekundarno prečišćavanje otpadnih voda. Iako je čak 80% tih postrojenja pripadala kategoriji manjeg kapaciteta (2 000 – 10 000 ES), ispunjenost ovog plana je praktično jednaka nuli. Danas se u Vodoprivrednoj osnovi Srbije, kao postojeća, pominje samo 5 postrojenja. Najveći deo otpadnih voda se bez ikakvog prečišćavanja izliva u vodotoke dovodeći do skoro potpune degradacije kvaliteta vode.Ovo se posebno odnosi na otpadne vode industrije.
Zalažemo se da se u ovoj oblasti, pored nadležnosti za rešavanje problema, lokalnoj upravi vrati i nadležnost za upravljanje finansijskim sredstvima namenjenim izgradnji infrastrukturnih objekata. Samo tako će se moći postići zadovoljavajući rezultati i iz zaostalog približiti se civilizovanom društvu.
Prečišćavanjem se pored domaćih, još pre moraju obuhvatiti industrijske otpadne vode. Prioritet svakako imaju industrije koje svoje otpadne vode izlivaju u kanal DTD.
2.3. MELIORACIJE
Prvi melioracioni zahvati u Vojvodini vezani su za isušivanje močvarnih površina tokom XVIII i XIX veka. Tim radovima je obuhvaćena i izgradnja prvih odbrambenih nasipa za zaštitu od poplava spoljašnjim vodama, kanala i pumpnih stanica. U istom periodu se osnivaju vodne zadruge, oblik organizacije vodoprivredne delatnosti koji je veoma uspešno, uz manje modifikacije i prilagođavanja vremenu, funkcionisao sve do nedavno. Puni zamah, kao vodoprivredna grana, odvodnjavanje u Vojvodini dostiže krajem XIX veka izgradnjom Velikog i Malog Bačkog kanala i masovnijom izgradnjom lokalnih sistema za odvodnjavanje da bi završetkom izgradnje hidrosistema DTD dobilo svoju konačnu fizionomiju.
Danas je područje Vovjodine podeljeno na dva melioraciona područja:
- „Gornji Dunav“ sa 8 vodoprivrednih preduzeća u Bačkoj (117 sistema za odvodnjavanje i 155 sistema za navodnjavanje) i 5 u Banatu (146 sistema za odvodnjavanje i 70 sistema za navodnjavanje)
- „Srem“ sa 3 vodoprivredna preduzeća (33 sistema za odvodnjavanje i 13 sistema za navodnjavanje)
Prema Vodoprivrednoj osnovi Srbije na melioracionom području „Gornji Dunav“ ukupno je 600.000 hektara površine ugroženo suvišnim vodama različitog porekla, a na području Srem 100 000 hektara. Skoro polovina od ovih poršina pripada kategoriji čestih pojava površinskih i podzemnih voda visokog nivoa.
Pokrivenost sistemima je velika, ali se njihovo stanje ne može smatrati sasvim zadovoljavajućim. Oprema crpnih stanica je u velikoj meri zastarela, a kanalska mreža delom zapuštena. Takođe su i drugi objekti (ustave, sifoni, mostovi, propusti) u relativno lošem stanju. Pored toga efikasnost sistema nije na zadovoljavajućem nivou, naročito u prolećnom periodu. Pozitivna iskustva sa cevnom drenažom, izgrađenom na blizu 40 000 hektara površine, ukazuju na dalji pravac razvoja odvodnjavanja.
Izgrađanim sistemima za navodnjavanje pokriveno je ispod 5% poljoprivrednih površina u Vojvodini (oko 58 000 hektara u Bačkoj, 36 000 hektara u Banatu i oko 8 000 hektara u Sremu). Navodnjavanje veštačkom kišom je dominantan način navodnjavanja. Od izgrađenih sistema oko 85% se koristi. Izgrađenost, stanje i stepen iskorišćenosti sistema za navodnjavanje ukazuju da je najveći broj sistema ne ispunjava projektom utvrđene zadatke. Površina pokrivena sistemima za navodnjavanje (oko 100 000 hektara) je previše skromna za zahteve intenzivne poljoprivredne proizvodnje.
U oblasti odvodnjavanja, u narednom periodu se najpre mora nadoknaditi izgubljeno u poslednjih dvadesetak godina – sistemi se moraju sanirati i rekonstruisati tako da u potpunosti mogu da odgovore postavljenim zadacima. Paralelno sa obnavljanjem sistema treba raditi i na izgradnji detaljne drenažne mreže. Potrebe za drenažom su ustanovljene na blizu 600 000 hektara. Ovo je nemoguće postići u kratkom vremenu, pa se kao prvi zadatak postavlja izrada detaljne analize odvodnjavanja koja bi trebalo da odgovori na pitanje osnovnog koncepta i prioriteta izgradnje. Smatramo da je to jedini ispravan put. U današnjim uslovima teško je očekivati da se godišnje može izgraditi cevna drenaža na više od 10 000 hektara.
Sistemi za odvodnjavanje poljoprivrednih površina se vrlo često koriste i za odvođenje suvišnih voda sa urbanih i površina industrijskih kompleksa. Na ovom području je posebno važno postaviti i održati kriterijume zaštite kvaliteta vode u odvodnom sistemu.
U narednih 20 godina je neophodno izgraditi planirane i započete regionalne sisteme za navodnjavanje, kao što su „Severna Bačka“, „Nadela“, „Istočni Srem“, „Zapadni Srem“, „Sava-Bosut-Sava“ gde je to moguće postojećim sistemima za odvodnjavanje proširiti namenu i za navodnjavanje. Stvoriti uslove za navodnjavanje na površini oko 500 000 hektara.
2.4. HIDROENERGETIKA
Neiskorišćeni hidroenergetski potencijal vodotoka na teritoriji Vojvodine procenjuje se na veličinu blizu 1000GWh godišnje. Potencijal Dunava do Novog Sada i Tise od ušća do Novog Bečeja iskorišćen je hidroelektranom „Đerdap 1″. Najveći deo neiskorišćenog potencijala pripada Dunavu. Izrađena je studija korišćenja ovog potencijala, na osnovu koje je predloženo rešenje sa hidroelektranom kod Novog Sada. Planirana snaga je 250 MW. Pored osnovne, energetske koristi, izgradnjom brane omogućilo bi se i gravitaciono zahvatanje vode u kanal DTD kod Bezdana. Zbog mogućih negativnih uticaja na životnu okolinu, režim podzemnih voda, kvalitet voda i sl. pre donošenja odluke o izgradnji mora se izraditi detaljna analiza.
2.5. PLOVIDBA
Celokupnu mrežu unutrašnjih plovnih puteva Jugoslavije čine plovni putevi na teritoriji Vojvodine ili duž njenih granica. Ukupan godišnji promet robe, zaključno sa 1990. godinom iznosio je blizu 50 000 000 tona, od čega na tranzit otpada oko 30%. Od ukupno 8 značajnih prevoznika iz Vojvodine je 5. Najznačajnija pristaništa se nalaze u Apatinu, Novom Sadu, Pančevu, Kovinu – na Dunavu, Sremskoj Mitrovici -na Savi, Senti – na Tisi i Somboru, Bačkom Petrovcu, Vrbasu, Novom Bečeju i Kikindi – na Kanalu DTD.
Ukupna dužina plovnih puteva je 1 663 kilometra od čega je za plovila od 1 000 – 1 500 tona – 1 329 kilometara. Pri niskim vodostajima nisu u potpunosti obezbeđeni plovidbeni gabariti Dunava na deonicama kroz Mohovski prolaz, kod Suseka i Beočina, kod Čortanovaca, Krčedinske Ade, Slankamena i Belegiša.
U bližoj perspektivi treba u potpunosti završiti regulacione planove na Dunavu, kao i rekonstruisati mostove u Novom Sadu. Treba posvetiti punu pažnju održavanju osnovne kanalske mreže hidrosistema DTD (čišćenje od mulja i rastinja, održavanje obala i kosina…). Najznačajniji zahvat na Tisi je rekonstrukcija odnosno povećanje gabarita prevodnice kod Novog Bečeja.
Ostalo u Program LSV
Komentari
Izrazite svoje misljenje...
Morate biti ulogovani za komenarisanje.
OO LSV Bački Petrovac
Opštinski Odbor Lige Socijaldemokrata Vojvodine
Kancelarija u Bačkom Petrovcu
Maršala Tita br.2
21470 Bački Petrovac
svakog Ponedeljka i Petka od 18 časova
posetite nas